SRĐ

— 675 —

— Шта се то догодило? ... — Зар ти још не знаш?... довикну Стеван. Дођи овамо! Гледај!... и прво јој показа срећку ... а гледај сад ово!... па јој показа листу вучења, и онда је упита: — Разумијеш ли сад? ... Али он не могаде даље да продужи, јер његове ријечи падоше као огањ у барут. Оне се чисто раздражише. Лице им се обасу руменилом, из очију избише погледи, за које се не знађаше да ли су израз весеља или презирања на оно hito постоји у њиховој кући. Оне се прво погледаше, па, као на некакав знак, јурнуше једна другој, вукући и цијепајући оне већ исцијепане сукње; па дојурише до прозора, тргоше завјесе, и обје, заједно с дрветом о коме завјесе вишаху, треснуше о под; смијући се устадоше, па притрчаше простирци, газећи ногама и тјерајући је у ћошак да не гледају више те подеротине. Затим једногласно викнуше: — Дајте сад новац!... Све ново да купујемо! — Ала смо будале!... узвикну Стеван. — Од радости га заборависмо!... додаде Марко. — 'Оћемо ли сложно? ... упита Јаков. — Нанријед марш!... командова Стеван, и они се ухватише за руке ; па пјевајући изађоше из куће; а Каја и Цаја кликнуше весело, потрчаше једна другој у сусрет раширеним рукама, с узвиком: — Сестро слатка!... И протеже се један снажан загрљај, и затутњи соба од пољубаца, а кроз сузе радости отпочеше да стишавају своје јаде: — Не ће нам се Марта више ругати!... — Ни госпа Ленка шиљати старе капуте за мога мужа. — 0, срећне ли смо, сестро!... — Па какву ћемо кућу узети!... Шта ми паде па ум?! Одмах да купимо нову кућу!... Ко ће више становати у овој страћари?... Није прошла година, али то ништа пе мари!... Платићемо све до краја године!... В0.000 динара, море!... Никад се то не може потрошити!... Никад!... Мука је то потрошити, па све да бацамо!... 0, сестро слатка, срећне ли смо... Ко би се томе надао?!...