SRĐ

— 678

Али он ћуташе. По очима, по лицу и по оним одсјечним корацима, видјело се, како се ужасно бори и мучи сам са собом, да нађе излаза овом мучном стању. II што се више мучи и напреже, све више муке на душу му пада. Ниш-га ново а добро да измисли. Кога ћу то да зовем? — запита се он. Старо друштво више није за њега, он се већ од њега одвојио, избрисао га из мисли, срца; оп је у свијету томе оставио празнину за друге, нове и боље; њима, старим друговима, више се не јавља, не гледа их, њихов поздрав га само потсјети са чуђењем и осјећајем стида на нешто старо, познато, чега се он сјећа с гнушањем и презирањем, и тад се отегпе једно дуго: А ... а! ... а!... ти си !... иа му окреће леђа и одлази. Тако је све старе познаннке одагнао од себе и, како је до сад био заузет послом око премјештаја и намјештаја куће, набавке стварА и хаљина, он није ии примијетио да никога новог нашао није, да је остао сам, и ова га мисао сад отпоче да мучи. То су му исто и браћа радила, он то зна, он их је на то учио, али се није као ни за себе сјетио, да их научи, како ће да траже ново друштво. Он видје ировалу пред собом. Он tv провалу не може сад тако лако да прескочи. Дакле, мора сад нешто друго да отпочне, да стекне познанство, и тад да прави вечеру. А то зна, да се познаство најлакше прави радом, и зато отпоче: — Браћо, ми никога немамо. Ми нијесмо мислили до сад ништа о животу. 'Оћемо вечеру — а кога ћемо да зовемо и кога познајемо, реците ми! . .. Браћа се погледаше испитујући, не одговоривши нишга. — Дакле, и самп виднте — иродужи он — да је то бесмислено и немогуће. Ми се морамо с киме упознати. А упознаћемо се радом. А u ипаче, новац се иомиче из руку, па треба све то да се надокпади, ihto је потрошено. Зато да се договоримо, шта да радимо. Говори ти Марко! Марко се накашља, погледа их значајно све редом, па рече: — Ја бих да ми даш двије-три хиљаде, па ако ти на »фарблу« за двије три ноћи не зарадим десет — пљуни ми у очи!...