SRĐ

- 677 -

луте дима, гледаху како се шире и развлаче, баш као и њихова cpeha. — Кајеш ли се сад што си се удала за мене, Цајо ? упита је Марко иекако поносито. — Бога ти, што ме то питаш? — одговори Цаја увријеђено. Кад сам се ја кајала?!.. — Нема мјеста таком разговору сада — поче Стеван озбиљно. Имамо ми и о озбиљнијим стварима да се разговарамо. Видите браКо! . . па опљуну далеко на под, а Каја скочи, викнувшп: Несрећо једна! — а он се зацрвени, па ипак продужи, док је Каја чистила упљувано мјесто: Ми морамо од сад отпочети другачвје да живимо. Како ћемо — ја не знам; али знам, да морамо стари одбацити а узети нов, бољи. Морамо тражити друштво, људе равне нашем положају, од којих се не морамо стидјети. Зато сам мислио да вам кажем, да треба правити једну вечеру, па коју ћемо позвати пријатеље и познанике, као на насеље и прво домаће весеље — Разумије се!. .. пристајемо!... викнуше сви у један глас. — Чекајте, пе наглите, ми смо сад богати. Наши су извори неисцрпни. Новаца имамо — свега имамо. Али сами не можимо живјети. А ја не желим да свијет каже, е смо се иомели, ако смо се обогатили. Дакле, да правимо вечеру и позовемо... па обори главу, замисли се и тихо упита: А кога ћемо да позовемо? — Рајка.... избаци Марко. — Петра... у исти мах рече Јаков. — Ја Марту ... — Ја Вају... у једап мах рекоше и Каја и Цаја. Стеваи их гледаше понријеко и презриво. Шеташе замишљеп, оборене главе, па се заустави иред љима и викну: — Рајка коцкара, Петра амалииа, Марту шваљу и Кају праљу!?... Лијепо друшгво!... Срам вас било!.. Дуго се држасте на висини свога положаја! И послије ћете тражити да вас свијет уважава и цијени?!... Како брзо заборависте што сте? — Па кога ћемо звати?.. Кога ли то познајемо од ових виших, који би дошли?.. упита га Јаков.