SRĐ

_ 948 —

Тодор дође к себи и лати се ципела. Муштерија је још дуго викао и пријетио. Кад се, најпослије, умирио, Тодор га суморно запита: — А чим се ви, господине, бавите ? — Ја преправљам бенгалске ватре и ракете. Ја сам пиротехничар. Зазвони на јутрење. Тодор преда ципеле, добије новце и оде у цркву. Горе доље по улици пролазиле су кочије и саонице. По тротоару заједно с простим народом ишли су трговци, господа официри... Али Тодор већ није ником завидио, није роптао на своју судбину. Сад му се чинило, да је и богаташима и сиромасима једнако наопако. Једни могу да се возе у колима, други опет да иза свега грла пјевају и свирају на хармоници, а у опће свијех чека један исти хладни гроб, и у животу нема ништа за што би вриједило жртвовати нечистоме па баш и најмањи дио своје душе. Превела с рускоеа 3.

&