SRĐ

— 170 —

собе у другу; легала је потпуно одевена, али узалуд. Није могла никако да се смири. С времена на време одлазила је до прозора, притискивала је своје чело уз хладно стакло и гледала је низ улицу, одакле је Јосим обично долазио. Чим би опазила у даљини, под слабом свјетлошћу фењера, каквог задоцнелог пролазника, чинило jo] се да је то Јосим. Али мало доцније увиђала би, да се је преварила. Обузеше је свакојаке црне мисли и слутње: Десила му се нека несрећа, нешто што се врло ретко догађа, што је немогуће предвидети... И млада жена уздахну и промрмља: Баш сам несрећна ! .. . Јосим је отишао на један погреб. Та мисао бацаше око младе жене само црнило. Све што је више размишљала, све је више налазила оправдања својим слутњама: од како се је удала, ово је први пут да Јосим иде на један погреб, и ово је први пут, да у ово доба ноћи није још код куће. Те ствари стоје дакле у вези једна с другом ! И Мица је сада имала пред очима погреб (знала је само, да је то погреб неког Јосимовог познаника): пратња иде полако путем који води гробљу; све је црно: и коњи и кола и људи и жене. Ветар тресе дрвеће с обе стране друма; напред, ћаци певају и ветар разноси њихово певање које пада полако изокола по пољу као дим пред кишовитим временом. Мици се чињаше да је то црнило, та хладноћа, та смрт, да је све то пало на Јосима, да га је увило, однело. Она осети да јој је хладно. Ватра се у пећи била већ одавна угасила. Мица пребаци на лећа бунду, отвори прозор и наслони се на њ. Осетивши хладан ваздух како јој проструја кроз врат по целоме телу, подиже бунду око врата држећи је затворену једном руком. Улица беше пуста. Ноћни чувар је дремао на ногама у заветрини. У соби сахат изби један и по час. Мица погледа у собу па се тада наже кроз прозор, погледа низ улицу докле јој је поглед допирао. Не беше баш никога жива. Неколико тренутака доцније трже је из полу-сна лавеж једног пса. И она тада опази Јосима како брзо корача, подигнуте јаке, са жаром цигарете насред лица. Кораци се приближаваху у авлију, врата се отворише.