SRĐ

КОЊАНИК.

15

све оковано златним ковчама, све нарешено златним љускама. И хити манито вранац! 30 Копито бије о камен, а камен јечи очајно. И пролазимо бескрајном,- равном алејом: са обје стране високи јаблани, безбројни, усправни, заогрнути лишћем немирним, прам небу дижу грање сторучно и иразне просторе грле, и нијеме желе висине... .40 А ми мед њима летимо, мамено, хитро, недостиживо, у облаку прашине, у заносу пијаном, у топоту дивљем. А на дну алеје далеко, далеко, далеко, гдје јаблање се више не разазнаје, ко крвав се диск из тајних диже дубљина 50 јутрње сунце. И ми прам њему летимо, мамено, хитро, недостиживо, у облаку прашине, у заносу пијаном, у топоту дивљем, све чвршће, све жешће е да се превећ не дигне и нас на земљи не остави. Пода мном вранац ћипи. 60 Ал' и ти, лијепа моја, ти, душо моје мисли,