SRĐ

538

СРЂ. — SRĐ.

матско пјесништво има иоле услова да се одржи, тада је без сумње први услов томе: снага и непосредност утиска етичке или естетичке мисли на слушаоца. У средствима, која до тога воде, лежи тајна драматске умјетности, а та су средства баш код г. Беговића несавршена. Слаби посматралачки дар, и слаб ocjehaj, недостатак карактера и техничка недотјераност у драматском дјелу уовлашћују свакога, да устврди, е је писац тога дјела не добар драматург. Несташица ових особина претеже чак и онда, кад на другој страни мјере сија љепота једне мисли. И збиља мисао је у „Venus Victrix" једини елеменат заслужан признања: Да млада жена остави стара мужа и одбјегне са младим човјеком, то је у животу тако обичан случај, а у књижевности тако експлоатисан сиже, да се данас мало који писац усуђује у њ кренути, а и публици је силно додијао тај давни рефрен, јер га позна у свим могућим варијантама: од Галеотове'књиге па све до France 'oBa романа. Господин је Беговић поред свега тога нашао за случај једну сретну формулу: није ишао за тим да створи ни морално, ни чисто пјесничко дјело, већ је покушао да нам прикаже душевно стање човјека, заљубљена у класичну љепоту Фидије и Хомера у часу људске несреће и да у сунцу опјева триумф Венере Побједитељице — вјечне љепоте. Идеја је — нема спора — добра; али је писац, с недостатка у цртању карактера, тако извео, да сдушалац није на чисту да ли је критични моменат — а у том је снага, кулминација цијелог рада — трагичан или комичан. Магистер Франческо, тип у коме идеја вјечне љепоте побјеђује људску љубав прама жени, није човјек, а није ни хуманиста. У опреци са самим собом, он се обара на Савонаролу, који заговара повратак на аскезу, одрицање наслада, пост и костријет; он навјешта час новога живота, хеленске младости, што струји — каже он — кроз његове жиле; а сам није друго већ смијешна будала, без сваког људског порока и без икакве људске врлине, досадни аутом мумификован у некој новој врсти поганске аскезе. Магистер Франческо, каква нам га је г. Беговић приказао, налазио би се много боље у кожи каквог модерног цјепидлаке професора него ли у пози хуманисте; јер бизбетичност и педантерија достижу у њему таки степен претјераности, да нико,