SRĐ

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ. — OCJENE I PRIKAZI.

589

који по науци зна што је хуманиста, не he да идентификује свог идеалног са оним изнимним Беговићевим хуманистом, који док нађе забачени новац потроши пола . . . чина. А карикатура је, кад Магистер Франческо улазећи виче: „Красно! Дивота! Уникум! Невиђено!" те се све чвршће увјеравамо да би Магистер Франческо, погријешени хумуниста, као Нијемац и као професор био женијална креација. Ова разлика између хуманисте, какав јест, и хуманисте, какав би морао да буде, намеће силимице једно успоређење: Кад је Метерлинк са „Vie des Abeilles" и са „Моппа Vanna" абјурисао символизам и вратио се из царства сјене у природу, у друштво и у живот, он нам је, баш у „Моппа Vanna" дао савршен, портентозан тип хуманисте, и тај је хуманиста — Marco Colonna — горостас, ступ, који држи сав нови идеални свијет Метерлинков; он је дивна, потпуна армонија смисла за живот и смисла за љепоту. Код Беговића је хуманиста главни узрок неуспјеха радње, негација осјећаја, негација живота. Према овом избија јасно, да побједа вјечне љепоте, код човјека који нема ништа земаљског у себи, који не живи и не осјећа живот, нити може да одушеви, нити може што да значи. Као што је Магистер Франческо претјеран до карикатуре, тако су сва остала лица волгарна. И ниједан од све петорице није индивидуалан тип, нема ни једне карактеристике, ни црте, у кратко: ништа што драматурга потиче да појединца постави на позорницу. Узроке овој немаркантној делинеацији карактера треба приписати слабости посматралачког дара код г. писца. То се пак својство не да ни затајати ни симулисати: одговор, фраза, ријеч могу да одаду богатство те психолошке способности, исто као што један потез у слици може да ода разумијевање линије и благо црталачких особина. Беговић не прониче у душу људску и не изразује мал не ниједан њен искрен покрет, ни њену танчину. Таки недостатак код драматурга смета сасвим успјеху а одскаче нај више онда, кад писац износи фабулу из прошлих времена. У том случају драматург мора да се угшје у дух прошлости и да живо осјети сенсације протеклих вијекова и помрлих покољена; а те опширне ретроспективне визије г. Беговић не показује у оноликој количини