Srpska književnost u XVIII veku

420) ЈОВАН СКЕРЛИЋ

редовним путем научи. Он познаје живот јер је њиме обилно живео, пи као писац он ће бити од оних који живот уносе у књиге а не књиге у живот. Он боље но ико познаје српски народ, јер је живео у њему, и то у свима крајевима његовим, пи оно што је проповедао одговарало је лично проученим приликама и стварним потребама у којима је српски народ живео. У томе погледу, Доситеј Обрадовић је први позитивист и реалист српски, у широком смислу тих речи.

Велика амбиција његова то је научити Србе „словесној; разумној п свободној љубави ко истини“, да по здравоме разуму о свему мисле, да о свему слободно расуђују, и да цео свој и унутрашњи и спољашњи, и појединачни и народни, живот удесе онако како је најпаметније п најкорисније. Снажније и потпуније но ико он представља рационалаистички и критички дух у српској књижевности, просветитељску ФилозоФију ХУШ века у опште, аустријски јовеФинизам на посе. Благодарећи њему српски народ ослобађа се духовног јарма своје теократије, пуне духовне потчињености, посред увсеконечног и плача достојног бесловесија“.

Доситеј Обрадовић у исти мах продужује борбу која се готово цео век у српском друштву водила, између црквенога и световнога елемента, теократије и грађанства, и почиње популарисати код Срба идеје духовнога ослобођења, верске сношљивости, црквених рефорама, модерног критичнога духа и научнога образовања. Он почиње водити борбу против догматизма, Фанатизма, „старих плеснивих и зарђатих обичаја“ у цркви, противу великих злоупотреба црквених људи, а нарочито калуђера, и својим пером помаже напредне црквене реформе