Srpska književnost u XVIII veku

494 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

одложно мора служити за основ свију човечанских знања), упадају у оно што Немци зову швермерај, а наши парење и покретање ума...< Наши романтичари, на против, нападали су на „ладан равум“, растапали се у ушвермерајима“, маштањима и сањаријама, и „на горама одушевљења“ буктали од „божанствене страсти“. Доситеј тражи оно исто што је саобразно здравом разуму и корисно друштвеној целини; романтичари истичу оно што је најособеније и најексцентричније, проглашујући право јединке да живи на своју руку иза свој рачун. Доситеј у народним обичајима гледа доказе наше заосталости, трагове нашега варварства, и хоће да их неповратно уништи; романтичари у њима гледају свете. остатке прошлости, највише изразе народне душе и особености, известан доказ народне супериорности, и хоће да их сачувају да би се имало чиме стајати ван, а и изнад других народа. Доситеј истиче науку и општечовечанску просвету као извор мудрости и једино средство не само напретка но и опстанка српскога народа; романтичари место свега тога истичу народну поезију, траже у њој извор и утоку мудрости, сву етику и сву естетику, замену религије и упут за сувремени живот, алфу и омегу свега знања и уметности. Доситеј је просвећени западњак и хоће да српски народ прихвати израђену и искуством оверену богату културу напредних западних народа; романтичари презиру »трули Запад“ и верују у „српску културу“, коју никада нису ни дефинисали у чему се састоји. Између Доситеја и романтичара наших постоји разлика која је између разумна човека који ведро гледа преда се у будућност и