Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП1 ВЕКУ 495

збуњених људи који буновно гледају за собом у проглост.

Није случајно да два, главна писца наша из прве половине ХТХ века, Вук Караџић и Његош, нису ни мало марили за Доситеја. Вук Караџић много дугује Доситеју, тако да је Светислав Вуловић са разлогом могао рећи да „без Доситеја, не би било Вука“, и ако је било кога било да осети "величину прогоњенога народнога човека и борца за. своје идеје Доситеја, то је био Караџић, који се исто тако залагао за своје, исто тако смеле, а нападане и цензурисане идеје. 1820 године написао је Вук Караџић Примјечанија на предговор 1. Павла Соларића к Мезимцу Доситеја Обрадовића, и поред критике саме књиге, ту је описао Доситејев живот у Србији п оценио га као човека; Он му" пребацује што за три године није ништа радиом писао, што је сплеткама дошао до попечитељског чина, и овако свирепо и ружно шипе о њему: „Сад дакле и ми велимо са Г. Соларићем: камо срећа да не бјеше ни он прешао у Србију! Зашто он Србији ако није учинио какве штете, ползе није никакве; а себи је учинио штету и срамоту. Зашто је он на овој страни, по своме вечцевђдству и сладкорђчуо проповиједао и казивао, како би требало чи нити, а онђе је дошао ђе треба чинити, па је показао, да је то сасвим различно, знати о послу лијепо говорити, и знати га добро и паметно 4 дити! А особито њега је већ и старост била пођетпла: он је на части јавно пред толиким људима (који су п онако на њега викали, да му не смије петак ни сриједа у кућу завирити) говорпо: „Волим се пијан по блату ваљати, него гладан по Ристову гробу спавати“. А да је остао амо, не би