Srpska književnost u XVIII veku

496 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

имао случаја, да се управо покаже какав је, него. би људи мислили, да би он онако исто знао (и ћеој и чинити, да му дође до руке, као што зна говорити; а за шта су онамо на њега викали, за оно. би га амо славили и обожавали: и тако би могао међу својим пријатељима коју годину дуже поживљети, и за љубав њиову што више написати, и љешше име након себе оставити“. (Скупљени граматички и полемички спмси, књ. ТУ, у штампи, стр. 23—30). Но не само то, но Караџић је писао 92 августа 1833 Мушицкоме: „Ваља да вам је познато, да се у Србији штампају на ново све Доситијеве књиге. Живот и прикљученија већ је готово; сад се басне по објављенију штампају. Да сам ја цензору Србији, ја то не би допустио, јер су се калуђери Лу Србији, · особито како је Милош обладао, готово сасвим затрли и онако, а пост и мошти светије и црквене обичаје људи науче п сами од себе презирати...“) Његош, у тренутку када је калуђер у њему бпо јачи од песника и мислиоца, у истом смислу пише Кнезу Милошу Обреновићу 1837 и чуди му се како је могао допустити да се у државној штампарији штам пају јеретички списи Досптејеви. За њега, је то „јавно подруганије“ „на штету благочестија«“ и »шчастија славенског садашњега и будућега“. „Такви случај мене принуждаје молити вас покорњејше, да заповједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типограФије, и да их забраните у ваше кња-

7) Новма писма Добровскаго, Копитара и другилљ тгозападнилљ Славањљ, стр. 872. Исте ове речи, дословце, наводи Ристо Ковачић у својој расправи рог + тад Рика, геј. Катад ба, (Ргећалтрапо 12 „З1оутса“. Оиђгоулк, 1881, стр. 76.) Ковачић наводи као да је те речи Караџић казао Милици Стојадиновић Српкињи, на једном ручку. Вероватније је да је Ковачић помао у рукама прешис Вукова писма Мушицкоме, па томе писму дао измишљену диалошку Форму.