Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 42:

ожество свакоме читати и имати, као што друга сва. правитељства зла п раввратна сочиненија запрећују. Ја просвјешченпје љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је саобразно данашњијема обстојатељствама нашијема, и. којега је темељ благочестије ; а просвјешченије развратно којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске, нити ја љубим, пити ће ниједан управомпсљашчи славјанин. Ја бих Досптеја почитово да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, алп га обратитп није умио, и=вато га–трезирем, како човјека који није видио у што се содржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некому подло орудије подсмјејанија над благочестијем“.').

И поред тих папада, који нимало не чине част нападачима, а не одузимају ништа нападнутоме,. Доситеј Обрадовић је остао у ошштој љубави и уважењу, и када су око 1870 нове позитивистичке и: реалистичке идеје почеле разгонити магле романтизма, српски духови почели су враћати на здраве идеје Доситејеве. И данас српски духови деле се на два велика дела: на оне којима је родоначелник п духовни отац Доситеј Обрадовић, са његовим реалистичким, рационалистичким и западњачким пдејама, и на оне којима је родоначелник Вук Караџић, са његовим романтичким и уско националистичким идејама. Данас, после више од једнога, века, како је Доситеј пустио у народ своје здраве идеје, он нам изгледа много ближи и модернији п тачнији од Вука Караџића. Садашњост п стварност“ дају му све више за право, и он изгледа један од

5) Извђста Отдђленл русскаго азмка и словесности Императорскоп Академи Наукљ. Оанктпетербуртљ, 1908, УШ, св. Ш, стр. 884—885..