Srpska književnost u XVIII veku

24 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

више уверили јесмо“) И много доцније, после неуспеха Ракоцијева устанка, на крају века, када су страсти легле, 1785 године, ЈосиФ [1 констатовао је уда нека несавладљива предрасуда мржње влада између мађарске и српске народности“, и нарочитим наредбама морао је да узима Србе у заштиту од мађарских државних и жупанијских власти. Јован Мушкатировић, у књизи Расужденље ш постах5 восточнљла церкве, 1794, са болом је констатовао како Срби по туђим земљама, без домовине и без права, ускоро како Јудеји живе,“

У новој отаџбини Срби су се осећали врло несрећно. Они су напустили своју домовину са уверењем да њихово изгнанство неће дуго трајати, да ће се ратна срећа скоро окренути хришћанском оружју, и да ће се они моћи вратити на своја огњишта. Неких петнаест година провели су они у бојевима, у збеговима, по земуницама, страдајући од глади и заразних болести, у чергарским сељакањима са Балкана па све до Пеште, сматрани као „странци и пришелци«“, гоњени језуитима, аустријским војним и мађарским жупанијским властима. И у томе животу они су имали и сувише разлога да заплачу над својом судбином. У једном запису калуђера Михаила Раваничанина, писаном у Сент-Андреји 1695 године, живо и речито казује се опште народно осећање: „в велицем утеснени и изгнани от безбожних и богомрских Агарен, својих домов и манастиреј и всакаго добра лишени, а зде никаково добро не приобрјели. И аребихем зде ; љета по злу добра чекајући, а не

1) Гаврило Витковић: Споменици из будимског и пештанског арсива, 36. П. стр. 120.