Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 29

не дождахом, а от селе јединому Богу вједомо““) 1706 године, »бедни и горки страдалац и непотребни Исаија Дијаковић“, како се сам назива, налазио се у Бечу, покушавајући да молбама колико толико олакша тешко стање »нашег сиромашког народа“. И из Беча пише он Србима у Будиму, Пешти и Сент-Андреји: „Ми же зде остахом сами плачни и дужни, остахом горше еште..“ Те исте, 1706, године, одговарају му будимски Срби, и, између осталога, веле и ово: „Знате, ваше високопреосвештенство, да наш сиромашки народ у мађарској земљи особито не има ни једну стопу коњеску, нити паки какве слободе, него понизни и потурнути од сваког..<") 1708 године, жале се опет будимци своме архипастиру: „Тешко страдамо са всаке стране, а помоћи не имамо ни откуда кроме Бога. Ако кога уређења не буде, нећемо се моћи никако држати и живети овде нити нам приликује... Од толико времена како смо се овде ми населили, нити смо грађани ни сељани, нити које урежденије имамо. Веће, ако коме што дамо, тако смо им мили; ако ли не дамо, а они на нас ратују...<") И није без основа створена легенда о последњем деспоту Ђорђу Бранковићу, хебском заточенику, у коме је у целом ХУШ веку српски народ гледао живо оличење своје зле судбине.

И та „времена тешка и усилна“, како вели један запис из 1721 године у манастиру Раваници,

1) Љубомир Отојановић: Стари српски записи и натпшбм, КЊ. ЈА стр. 465.

2) Гаврило Витковић: Споменици из будимског и ивштатског артива, 36. 1, стр. 58.

8) Гаврило Витковић: Иста књига, иста збирка, стр. 92.