Srpski književni glasnik

ФЛОРЕНТИНСКЕ Ноћи. 1947

нашао свог најинтимнијег пријатеља: избледеле боје постепено су опет оживеле, и, најзад. опет је стајало преда мном исто оно слатко мало створење, насмејано, дурљиво, доветљиво, и лепше још него некада. Олд тада не хтеде та љупка слика никако да ме остави, испуњавала је целу моју душу ; куд год сам ишао или стајао, стајала је и ишла уза ме, говорила је са мном, смејала се са мном. али безазлено и без велике нежности. Али ја сам сваки дан био све више очаран том сликом, која је сваки дан за мене добијала све више стварности. Лако је дочарати духове, алп је тешко послати их натраг у њихово мрачно Ништа; они нас погледају тада тако молећи, наше рођено срце моли се за њих тако силно... Нисам више могао да се отргнем, и ја се заљубих у малу Вери пошто је већ седам година прошло откако је умрла. Тако сам шест месеци живео у Потедаму, сасвим утонуо у ту љубав. Чувао сам се, још брижљивије него пре, сваког додира са спољашњим светом, и, кад би неко на улици прошао поред мене одвећ близу, осећао сам најнеугоднију тугу. Имао сам дубоку бојазан од сваког сусрета, какву можда осећају ноћни духови покојника ; јер они, кажу, кад сретну жива. човека, уплаше се пето тако јако као и жив човек кад сретне аветињу. Случајно је тада прошао кроз Потедам један путник, испред кога нисам могао да се укло-

'ним; то је био мој брат. Кад сам га видео, и кад ми је

причао о последњим догађајима дневне историје, пробудио сам се као из дубоког сна, и, уплашен, осетио сам наједаред у каквој сам страховитој усамљености живео тако дуго. У том стању нисам осетио чак ни промену годишњих доба, и чудећи се посматрао сам сада дрвеће које је, одавно без лишћа, било покривено јесењим ињем, Оставио сам 'одмах Потедам и малу Вери, и у другој једној вароши где су ме очекивали важни послови био сам, врло незгодним приликама и везама, врло брзо поново угуран у сурову стварност.

Драго небо! настави Максимилијан, и око његове горње усне задрхта болан осмејак, — драго небо! живе