Srpski književni glasnik

а. +: у з

се само довести на кочији да прегледа посао, Тјераће аи их да раде. „Мораш да ћераш наше људе. Наш је чојек лијен, па неће љуцки да одработа оно што добије за свој рад. А брига ме“, говорио је, уображавајући да је то његово вријеме већ дошло, „наручићу ја туђе раднике, i 708 Tannjane, na Кинезе. Ти, Мића, био си у Америци, ти 4 ; знаш оне жуте рђе е перчинима. Њи“ ћу ја да нови 1 па да покажем нашем чојеку што је добар и јевтин радник. Оћу, Тројице ми!“ И онда причао је како ће да сагради жељезницу у Лици, у селу ће да дигне своју кућу 00 на десет бојева, читаво село биће његово, читаво поље“ биће његово. „Па ћу да доведем жену из Француске, знаш, тамо су најљеише жене. Шта ће битп сеоска сучевка но престојниковица. према њој! Моја елушкиња биће љепша од њих. А шта ћете ви бити спрам мене“, окрете се према. друговима, „голићи, просјаци, рђаковићи“.

Наравно да су ту препријечили елушаоци говорника = у даљем фантазирању и дозвали га резличним средетвима у садашњост у којој се налази, из те лијепе и прекрасне. ВАЊА будућности. Свакако је Миле протестовао и бранио се 4 рукама и ногама, пријетећи да неће ни једном од њих 8 да дадне рада у своме руднику; конац конца је био да SVO се нашао у блатној граби пред кућом, лишен ћемера који 1 : му је неко, у оној гужви, смакао и отео му тако оно мало новца. што га је имао код себе.

Њега прозваше милијунашем, Смиљу, исто тако, 4 2 апјунашицом. Јовешу су дражили што неће да се богато | ожени. Кућа Тадића поста спрдња читавој околици, једној 4 ради Мила, друго ради Смиље. у

Стари Којо гледао је на све хладно. Већ је био пи привикао на поругу и подемјех. Није више ни у село слазио, није му мило било да га људи гледају и сажаље- , вају, а друго, почела га већ и енага остављати, ноге му отромиле и тешко му било ходати. Чинило му се да. је изгубио више снаге и живота у ово годину дана, него у десет година донле. Вајнинаа 2 та И дивље на