Srpski književni glasnik

Ви ХОР, 9

дочекаше да ходе гором за овцама, планина им је постала наново тако пријатна, тако мила, као човјек кад с њим обновимо старо познанетво. Њихов поклич орпо се гором, њихова пјесма орила се гором, гора је скривала њихове тајне, а раздражљиви врисак чобаница којим су се оне браниле од момака да пм се касније тим рађе подаду, одбијао се о пећице и пшчезавао у увалама.

Некад је и Смиља Тадићева нестрпљиво очекивала, с непзразивом радошћу, то враћање новога животау пуна милине, топлоте и дражи што грију човјека који живи у планини. По обронцима се бијеле овце, она, с још којом другарицом, сједи, пепод љескова грма, с чобанима. Слуша њихове сурове псовке, њихове различите доскочице којима. их није, можда, учила света мати Црква, како ју је свечано њихов поп називао док су још ишли у школу, алп, могли су пмати прилике и да их чују п из његових уста. Па онда, оно опојно брањење и отимање од момака које је Смиљу раздраживало, али никад није допуштала да пде докле су се пуштале њезине другарице. Помагала ју је њезина снага, јер је имала снажне мишице и чврету шаку, те чобани, све њезини другови из села, нијесу хтјелп да јој, преко воље, учине што на жао.

А. сада, она гледа друге у њихову весељу у планинџ, остале своје другарице које су биле стотину пута горе од. ње, али их није постигло то што се њој десило. И она види сад све њих како о њој говоре, како је исмјехивају, јасно их види како упиру претом према њезиној кући, смију се и, различитим покретима. приказују њезино стање. Жене што су се продавале писарима и свакоме ко их плати, мисле да имају право да својим језиком прљају њу; цуре што су од своје тринаесте године познавале мушкарца и знале да избјегну касније посљедицама, мпеле да могу да се блатом бацају на њу. Бар да је Јовеша није заборавио, бар да је он. није презрео, одгурнуо. Да је дошао још који пут откад му је рекла да се осјећа матером, да јој је ма што измиселио, слагао, да је мора оставити, Он воли да иде по