Srpski književni glasnik

i, ON „VV А рис позе, | | , | „NERA. i i 254 Ри бр ~ ta ; aa У (А bj i” ју у ум ал , fw POO pe ће, из PO ea Фа 2 у “чи ЈЕ И, 10 Српски Књижевни Гласник, |

биртијама. да се хвали колико је пура изварао и оставио их, као што су се некад јунаци хвалили колико су глава одејекли и за њих метали челенке за калпак. Да је бар њу поштедио, њу која му је дала своју младост, која је пљунула на поштење дома свога ради њега, која је заборавила на своју будућност! А он тамо за прљавим столом, с грубо смотаном цигаретом у руци, прича о њој као што се прича о дјевојци што за новац продаје своју = љубаћ. Причао јој је Јовеша о таквим дјевојкама по градовима, она се чудила и није појимала да оне тако што јавно могу да чине. А сад разумије, и оне су се налазиле у такову положају, као што се она налази, њих је свијет сам гурао до оног бездна гдје човјек постаје роба. Ох, само да јој је да једном види Јовешу, да стане i, и да га пред свијетом удари у лице, на нека је убије. Свеједно, њезин живот и онако је већ мрачан и никакав. |

И кад она паде логом, би јој тешко, као да лежи на самртној постељи. Досада се увијек варала од дана | на дан, уображавала себи да је то само сан, један ружан, грозан сан, који мора проћи, и она ће поново да се нађе | у насмијаном животу. Али сада, у свој озбиљности свога положаја, она је осјећала још јаче што ју је тиштало, била је задовољна кад су је остављали на само, кад је заклапала очи, присиљавајући се да ништа не мисли, а мисли јој се саме гурале у мозак и стварале најцрње | a слике пред њезиним очима. Сни су јој били HCMMHPpHM, пуни грозних привиђења, пред очи јој излазио отац, маћија, ударци и Јовеша који се прометао у пса и јурио је преко поља, тамо до бездна. Она се будила, врискала у грозници, бунила све што су спавали у кући; они се дизали и пеовали је различитим именима IH псовкама. што су тако обичне и ничим ненакнадиве у сељачким устима. |

Она није хтјела ни да слуша буру што се била 4 стала дизати с Мамца, својим фијуком продирала кров дрвена брвна од куће и повијала дрвеће што се жалостиво клањало својом крошњом, као да. јој признаје наде моћност. Бура није марила. што су воћке биле у цвијету,