Srpski književni glasnik

Boom Aa O СР; 11

није марила за наде што су их сељаци полагали у род својих шљива п, ради тога, почели да се унапријед задужују. Све је она то носила, цвијеће се лепршало у висини п падало на земљу.

Бура навуче облаке и из њих удари снијег, крупан, мекан, лијеп, онај снијег што га је, зими, милина гледати из топле собе гдје пада и коме се дјеца веселе. Али, снијег што долази као пенадни, немили и непозвани гост, што има да сатире воћњаке, поља, што оставља благо у празним појатама, тај је сељаку нагрђи душманин. Тешко је то гледати читаву годину дана унапријед H видјети тамо само биједу, невољу и глад. А данак саставити п одужити оно што је још остало неплаћено, M TO се мора. А откудаг

То безнађе осјећало се добро п у кући Тадићевој, тешко се сносило. Чак и маћија је била туробна, јер неће имати, што да поткрада. Једина Смиља није за то марила, њу је обузимала њезина рођена брига, њезина рођена мука.

Свп су је у кући мрко гледали, говорили о њој небираним ријечима да их је могла чути, јело јој додавали као псу што је истарпо п не може да пази на кућу, већ га држе из милости. Једини је брат ћутао, и кад су они предалеко залазили у својим грдњама, кад се је е њезиног лежишта отео који јецај, он се истресао и окошавао на укућане и приморавао пх да шуте: или да о чему. другом говоре.

А кад дође дан порођаја, кад се на њезин јаук одазва смијех маћије, Миле је удари својом шљаком II истјера је у село. Онда узе ћаћу и поведе га у биртију. Успут се сврати једној својој стринп п посла је сестри да јој се нађе у помоћи.

П кад се спуштало вече, она лежаше мирно и непомично, тек што би кад и кад болно јекнула. Крај ње клопараше њихање колијевке и гласан и снажан плач, помијешан се неспретним тепањем етрининим.

Све је то узрујаваше, поготово, онај тренутак кад