Srpski književni glasnik

622 ОРпски Књижевни Гласник.

IJ TU 0D IN „LLC NI sr хове успехе и игноришући идеал који их је на борбу подстакао. Овде има често тако наивних објашњења успеха и пораза турске војске, да им се човек мора смејати. Ма и најмање победе турске, слављене су и описиване као да их је Наполен односио, и готово увек само турске победе тако, да би се по њима могло помислити да су Турци били отели београдски пашалук од Срба а не Орби од Турака!

Што је најинтересантније, из Давидових извештаја дознајемо да је у оно доба становништво у Босни, како православно тако и католичко, било веома неповерљиво према француском консулу и његовој мисији. То је неповерење, с времена на време, расло и међу Мусломанима. домороцима, па и самим Турпима. Босански везир, паше и остали представници власти, истина су у свакој

прилици гајили веома пријатељске односе са представ-.

ником великог Наполеона, тадашњега савезника Падишахова, али то није ништа сметало да су сами Мусломани, у више прилика, манифестовали на сасвим непријатељски начин своје осећаје према њему. Природно је што су Срби, православни и католици, заузели такав положај према консулу. Њима је било добро познато да су њихови браћа у Далмацији под француском управом, да се њихова браћа у Црној Гори боре са француском војском, и да Француска, као савезница, потпомаже Султана у његовим намерама. Неповерење пак Мусломана, разумемо народа, долазило је пак од појмљиве плашње да цар Француске, који држи већ у рукама Далмацију, не прошири своју власт и на саму Босну. Затим, и француски војници из Далмације, који су често преко Босне ишли за Цариград и обратно, нису им могли улевати поверења, као Хришћани, Ђаури, и покрај уговора о савезу, који је постојао између Турске и Француске.

Давид је у својим извештајима називао Србе православне „СОтесв“, по вери, што је Г. Јелавић преводио са „грчко-источњаци“, а Србе у Србији „Уегујера“, што је Г. Ј. преводио са „Србијанци“.