Srpski književni glasnik

BE M ROMI E E. 959

бало ју је наставити пи лаље развити; тад се јавио Јанко ca својим талентом несумњиве јачине, с богатом и плодном имагинацијом, са интимним познавањем српскога сељака, с ретким знањем народнога језика, са непресушном литерарном активношћу, са јелном вером у рад пуном младости, ведрине и свежине, и развио је сеоску приповетку ло крајњих граница њених. Само су те границе биле и сувише уске, сеоска приповетка није имала много снаге у себи; а после, и таленат Јанков није имао широког обима, имагинација његова тежила је све више цртању драматичних момената ма и по цену вероватноће и природности, његово познавање сељака било је под утицајем његове симпатије према сељаку која је гледала само лепе стране у њему и излазила само на оптимистично и идилично цртање, његов језик почео је тубити своју свежину сталном употребом једних истих локалних израза и локуција, његова активност често није долазила само од његове вере у рад него п од потребе многог писања које је трошило снагу и слабило оно што је крепко у његову таленту, оскудица његове литерарне културе есметала је јачем развоју његовом п није дала да се његов литерарни рад попне на висину коју је доцније тражила све развијенија литерарна публика, и Јанко је, на брзо после својих лепих успеха, имао и моменте кад није био довољно цењен и омиљен. -— Јанкове приповетке и збирке приповедака ово су: „Олике из сеоског живота“ (1887, 6 приповедака), „Луда Велинка“ (1888), „Слике из сеоског живота II коло“ (1889, > приповедака), „Пољеко цвеће“ (1890, 10 приповедака), „Слике из учитељског живота“ (1890, 2 приповетке), „Олике из сеоског живота ЈП коло“ (1891, 2 приповетке), „Божја реч“ (1892), „Заклетва“ (1892), „Адамско колено“ (1808), „Од срца срцу“ (1893, 5 приповедака), „Деда; Страх“ (1894), „Вечност“ (1394), „Рајске душе“ (1894), „релени вајати“ (1895, 2 приповетке), „Стари познаници“. (1896, 5 приповедака), „Море без приморја“ (1897), ' „Мале приче“ (1901, 5 приповедака), „Мале приче П коло“ (1902, 5 приповедака). "Сем тога Јанко је писао и романе: „Борци“ (1888), _ „Сељанка“ (1893), „Хајдук Станко“ (1897), „Јунак наших дана“ (1899), и драме: „Ђило“ (1892), „Потера“ (1894). П.

БАЦЕТА. — 6 јуна о г свршио је, смрћу која је врло ретка међу књижевницима, један скроман новинар и књижевник п један од првих и врло преданих сарад-