Srpski književni glasnik

Бле аи ву о Е 18

се на њих отресали мађарски. Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковшћа, заостао, хитајући да достигне остале, он га запита:

— Далеко идете 2

— Прео мора, одговори онај доброћудно п празно, не појпмајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке зубе п оле брзо. Он видје гдје их потрпаше у јелан други воз којп оде прије његовог. Опп пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикпвајући лупњаву жељезничких кола. Са прозора му махаше руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком.

Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очп гомила његових земљака. Воз се међутим уздрма и крену. Он се пружа, зари главу у кожни јастук и притисну руком очи, трудећи се да заспи.

Воз се љуљао, трескао п тутњао; кондуктер пролажаше, лупајући вратима, с фењером у руци. То једнолично лупатање навлачило му је дријем на очи, али му није дало да спава. Гавре Ђаковић тражпо је силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна п имена станица и којим редом долазе и како изгледају. Све што му је полазило за руком, било је да пронађе неку врету полудријемежа, измијешану са полусном, пуним страшних привиђења, трзајући се сваки час, намијештајући се и преврђући се. Вазда, кад је отварао очи, видпо је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте евјетиљке, једног човјечуљка, мршавог и кржљавог, с малим, неуредним, накостријешеним брпима што су улазили у уста, са жутим лицем и ситним очима; шћућурен, згурен, збијен уз дрво, непомичан, с великим рукама које држаше неспретно на кољенима, с једним големим завежљајем изнад своје главе, испод којега он изгледа још ситнији, јаднији, кржљавији, са својим преплашеним очима, бојећи се вјечно нечега. И кад год је Главре Ђаковић дизао очи, видио је