Srpski književni glasnik

14 Српски Књижевни Гласник.

њега, вазда јелнаког, са истим држањем, истим преплашеним очпма, испод истог големог завежљаја.

Кроз отворен прозор ударао је вјетар п уносио оштар ноћни ваздух; машина сипала кишу варница што се гтасиле; бјеласале се ријеке, с ломљавом се прелазили мостови; заустављали се на станицама, са ситним и звецкавим куцкањем звонаца, с једноличним трчкарањем чиновника што машу фењерпма, с увијек истим узвицима. Машина избацивала снажно и дахтаво пару, у пуним, густим п дебелим душцима п воз се поново кретао у таму, у непознату даљпну, пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишипу заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једпу вазда псту ноћ, као да тражи пута кога нема.

Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, пзломљен, пзубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болпила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало. Он је већ толико пута, и нехотице, прочитао натписе у колима и знао их готово на памет; неке фразе, грозне и сакате, урезале му се у памет и непрестано се понављале, мучећи, прогонећи, кињећи. О чемугод почимаше да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката п наказна изрека, штамлана једним неспретним и злепастим словима. Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак се мишјим очима и огромним завежљајем више главе. Пред освит, он осјети још већи умор, очни капци бијаху му тешки и запаљени, дуван му није пријао, уста му бијаху горка, и оловна малаксалост умртвљаваше му цијело тијело.

Ноћ је блиједила, звијезде се трнуле, помаљале се телеграфске жице, нејасно дрвеће пролијетало поред воза; поља добиваху помало боје, али још бијаху једнолика, непомична и непробуђена.

Вељко Милићевић,