Srpski književni glasnik

Богородица у Уметности. 925

пут ослободио и осетио сопствену снагу, природни закон га слободи не даде се више спутавати: све препреке и бране бише проваљене, а живот зашуме у новим правцима.

Тај нови дух, то слободније кретање јасно се види већ у почетку ХИТ века на разним пољима културнога делања. Крајњи његов циљ, за којим се одушевљено тежило и који је, у тамним одрисима, лежао још у будућности, био је, као што рекосмо: ослобођење индивидуе из хијерархичних окова, наравно у оним ужим границама, које дубока религиозност средњега века беше повукла. Јер том покрету не беше намера да води опозицију цркви или да се буни противу ње. На против, ово је доба било побожније и религиозније од ранијега, али пробуђен и очврсли дух није се више задовољавао са уопштеним сарактером црквених догама и њиховом мрачном неприступачношђу — но је тежио да се зарони у истине вере, да их рођеним срцем осети и да том својем сопственом осећају ла израза на свој начин, слободно и без цензорског назора од стране цркве,

Овом силном нагону није могла ни уметност одолети. Ма како да јој је значај у романској епоси био велик, ипак је њен лоложај сада још важнији. И ако се опа почела још раније у толико истој мери усавршавати, у колико се ослобођавала једностраности манастирске, ипак је прави, дубљи и снажнији живот у њој настао тек онда када је у њу завејао дух народни, када узнемирена осећања лаика дођоше ту до речи. Прво је непмарство освојило себи један нов, смели и ђенијални организам, у чијем је јединственом склопу, пзразној целини и незадржаном стремљењу у вис добио дубоко узбуђени осећај свој поетични облик. У сликарству и скулптури пак, напуштен је везани стил романске епохе, а антички тиха узвишеност светих ликова уступила места одушевљеном полету и дубини једнога искреног осећања.

Највећа, највише поштована и омиљена еветица била је у епоси готскога стила богородица. Никад њен култ не беше на Западу тако распрострањен, никад мајка сина