Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 943

у писму ол 28 марта 1572 године да је предао донесене дарове султану, коме је то било мило, и да тамо нема ни најмањег помера о оном отимању од капиџи-батша. Али да о овом последњем нема помена у том писму не зато што је де Ноај хтео да то прикрије, него што му се није ни десило, могли сте се уверити из ноте на стр. 569. књ. ПТ Шаријерова Зборника, тде је овај расправио то питање и показао ко је био тај француски посланик што је то учинио пред султаном. Да је пак то ваше тврђење на, основу 5.-Рмез-а и Жонкјера, нетачно, види се и из писања Дифрен-Канаја, који је с де Ноајом путовао из Дубровника у Цариград почетком 1578 године, кад се де Ноај вратио да настави рад по мисији због које је и био послат у Цириград. Дифрен-Канај прича у свом путопису како је де Ноај идући с пратњом из Дубровника у Цариград, ударио поред Милошевца (Милошева града) код Милошева, о коме вели да је добио име од Милоша (Обилића), који је распорио Мурата код Приштипе, па додаје да је од тог времена ушло у обичај да капшт-баше свакога ко се приближи и поклони султану приводе држећи га за руке. И Дифрен-Канај не спомиње онај случај са де Ноајом ни ту, нити даље где описује аудијенцију де Ноајеву по доласку у Цариград, када су и де Ноај и сви његови пратиоци прилазећи к султану били вођени од капиџи-баша. Шта више, он вапомиње да је то обичај од кога се никад није одетупало; међутим, да се десио онај случај са де Ноајом 1578 године, нема сумње да би га Дифрен-Канај регистровао као интересантност, као један изузетак од правила, пошто се о том могао обавестити док се бавио у Цариграду.'

Зар ће, даље, критика бити крива, кад вам каже да ви не знате чега има у Шаријерову зборнику, кад сте друго писмо де Ноајево од 10 јуна 1572 године могли наводити по оном одломку у делу Зат-Рмевј-а („Дело“,

' Рррре, Ри-Егезпе-Сапауе, Те усуасе Фи Беуапе Рапз 1897, стр. 30, 68 и 69.