Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 11

— Свијет ништа џаба не говори, ништа! — осијече Саво раздражено, а бијела пјена почела му избијати на | крајевима усана. — Видим ја још од вјенчања да се

у теби нешто крије... нешто шкакљиво.. Вазда си хладна према мени и надута некако, к'о да ти нијесам домаћин! .. Вазда !... Испочетка сам мислио да се стидиш, да се још не можеш услободити, па сам ти и праштао... ама... сад ти не могу праштати, јер си поблиједила чим ти њега споменух...

Милка устаде, па хтједе проћи поред њега и уклонити се у другу собу.

— Кад си вјеров'о свијету, рашта си ме узим'02 запита га. — Ја се ни теби ни другом никад нисам намећала, нит' сам кумила и молила иког да ме вјенча..

— А зар ми нијеси поручила по баби Станији да умиреш за мном7 — дочека он, стајући јој на пут. Зар нијеси... И ја сам њезиним ријечима вјеров'о к'о Богу! Мислио сам да читав свијет лаже а ти истину говориш, јер... јер сам био махнит за тобом...

— Ја нијесам ништа поручивала, — хладно одговори Милка. — Нит' сам говорила с бабом ни поручивала...

— Нијеси ме, можебит, никад никако ни волилаг — запита он узбуђено, а усне му подрхтаваху. — Кажи '... Реци !... Не бој се!.. Могу ја и то претрпити.

Милка га погледа и као да оклијеваше с одговором. |

Поред свега тога што је онако говорио, чинило јој се, — по гласу и поглелу његову познала је то, — као да је очекивао од ње да му слаже, да призна е га је волила. А она није могла и сад лагати, сад пошто је он изазвао, и желила је да се час прије објасне.

— Нијеси ми био мрзак, а волила те нијесам, отегну најпошље. — То си мог'о и познат' по мени.

— Ти ме, можебит, ни сад ни мало не волиш“...

Кажи!... Све кажи!.. Видиш да сам миран и.. слушам...

— Ти си добар, све ми чиниш по вољи и волиш ме пуно, — дочека Милка и приступи му слободније. — А ја то видим и зафална сам ти за све... С тога се и старам

#]