Srpski književni glasnik

ВЕЛИКИ СВ. БЕРНАР.

(Kpa;.)

Чим нас туриста остави, уђоше у собу два господина, и одмах ми паде на ум да су то онај отац и онај вереник. Седоше за сто, и изгледаху као да ће добро јести. Њихов ме је апетит вређао, а њихова мирноћа није ми се допала. Старији ми је господин изгледао и сувише миран као отац чија је кћи, већ јехтичава, провела, мало пре тога, једно по сата у снегу; што се тиче вереника, сваки залогај који је он приносио устима љутио ме је као увреда учињена болној и несретној лепотици. Чак се сећам да сам, као и онај туриста, изводио при овом призору, врло рђаве закључке о сентименталности Швајцараца.

Док сам се бавио тим својим закључцима, уђе у собу слуга, носећи на послужавнику чај, а одмах за њим појави се и госпођица. Заиста је била она, јер јој отац устаде, пољуби је у чело, исказујући велику радост што види да се тако брзо опоравила; напротив, онај простак њен вереник, уместо да падне у екстазу или да се сав истопи од велике среће и живе радости, продужи јести, и рече што је могао мирније и обичније: „Лујза, седи па пиј чај док је врућ.“ Заиста то није било оно страсно ти које је Сен-Пре говорио Јулији; због тога ми ова мирна фамилијарност изгледаше као профанисање.

Госпођица је заиста била лепа, а опасност коју је пре тога претурила преко главе подизаше још више у мојим очима пријатност њених црта и лепоту лица... Само не нађох код ње ни ону стидљиву збуњеност веренице коју два господина гледају, нити онај изглед дирљиве меланхолије који се виђа код младе и болесне девојке. Али што ме је још више бунило, то је што сам на том

| m |