Srpski književni glasnik

Велики Св. БЕРНАР. 15

истом лицу на коме сам ја тражио знаке болести и жалости, видео јасне знаке неодољивог лудог смеха, од кога се госпођица уздржавала у нашем присуству. Тај луди смех пређе прво на вереника па затим на оца, који се, не могавши се више уздржати, окрете нама и рече: „Извините, господо, може вам изгледати, да не би требало да се смејемо, али морамо; извините, молим вас.“

И сви троје, ослобођени тиме сваког устручавања, пренуше у смех; ми их посматрасмо са најозбиљнијим чуђењем.

Мислио сам да је време да се повучем, и већ пођох, кајући се што сам сажаљевао тако задовољне људе, кад се отац обрати мени: „Хоћу, господине, да вам објасеним зашто смо тако весели, што вама изгледа чудновато;, један господин...“

— Онај што је сад био овдег

— Јесте; најучтивији али и најопаснији човек кога ја знам. Нисмо га никад видели, а он одједанпут увртио себи у главу да смо ми тамо доле у снегу у врло великој опасности од усова. Па онда, из чистог пожртвовања и са највећим самопоуздањем, отерао нам је вођу, истукао нашу мазгу и бацио ми ћерку у снег...“

Смех прекиде ово причање. И заиста, што је етрах био већи, то, после опасности, све се више ове поједиHOCTH- показиваху у очима ово троје путника и са комичне стране и изазиваху у њима веселост којој сам ја био сведок а ускоро и саучесник. Омех достиже свој врхунац кад им рекох да је млада госпођица у очима туристе туберкулозна, да јој је брат вереник, којем је замерао за прозаичну хладнокрвност.

Гојазни господин, који је једнако седео поред ватре, слушао је наш разговор не мешајући се у њ и не придружујући се нашем смеху. На послетку се диже као да ће у своју собу: „То је будала, рече он, и мој земљак, знајте сигурно. Само мој земљак може имати у толикој мери лакомислености и самопоуздања, надутости и незнања, и само он може да не посумња у себе нимало и