Srpski književni glasnik

18 Српски Књижевни Гласник.

њено тако блиско разочарење; и погодивши какве је неприлике чекају баш у крилу те још неизвесне домаће среће, зажелех да ја будем онај који ће јој то разочарење отклонити својом сталном нежношћу и љубазношћу, коју показује нежно и заљубљено срце. Али, како ја нисам могао да будем тај човек, више сам волео да не подржавам то осећање које би ускоро постало врло мучно, јер је без наде. Ето зато нисам · био сасвим решен да присуствујем свадби тог Пијемонтесца.

После четири часа стигоемо у Лосту. Баш је био вашар. У сенци од рушевина амфитеатра и око старих римских капија, планинци из околине беху разастрли своју робу: овде је сир наслаган на гомиле, тамо ричу јунице, мало даље плашљиве овце блеје око шатре, или у хладовини од кола хране своје јагањце. Чим дођосмо, трговци опколише наша два господина, која су добре / познавали, и они, сматрајући ме за евог старог пријатеља, оставише ми у заштиту своју младу девојку. Гостионица у коју смо свратили сва је бучала од вике и била је пуна света. Да бих је извео одатле, предложих јој да се прошетамо до куле Губавога. Пошто је на то врло радо пристала. п кад смо већ пошли, запита ме ко је био тај Губави. Рекох јој да ће одмах дознати и уђох у једну, књижару где купих познату књигу Г. де Метра. Затим се упутисмо дворишту у коме је била стара кула коју је он обесмртио ; кад смо је разгледали, потражисмо у оближњој ливади хлада, да седимо и читамо. Ту су били тусти храстови, недалеко од неколико гробова, баш можда они код којих је Губави, видећи „младу жену како је наслонила главу на груди свога мужа“ осетио да му се срце стеже а душа му се ломи у страшном разочарењу. s,

Moja млада сапутница, васпитана код калуђерица из „Светога Срца“, читала је само побожне књиге. Први пут је слушала спис у исто доба озбиљан и привлачан, чији стил, пун живости и речитости, час полако осваја срце а час га гуши и изазива сажаљење у њему. Из