Srpski književni glasnik

а с њи ,

Велики Св. BRPHAP. 19

почетка мирна и не обраћајући довољно пажње, она је посматрала наизменце кулу, планине, долину, док не показа, слушајући све пажљивије и пажљивије причу, из· весно изненађење, после кога се у њој неосетно пробуди оно чаробно узбуђење једне нове душе која се тек отвара поезији. Лице јој је сијало од задовољства. Очи би јој се овлажиле кад наиђу све жалоснија места у којима се описују страшне муке овог губавог човека; и кад дођох до оног момента када оврм јаднику отимају сестру, њено сажаљење се показа у сузама... Она ме замоли да не читам даље. Ја затворих тада књигу, и дајући јој да продужи читање доцније, замолих је да ту књигу сачува као успомену на мене. Она ми то искрено обећа, али поцрвене. Заиста, ми смо обоје осећали да емо узбуђени, да су се српа потајно зближила, и ова девојка која синоћ показиваше своју наивну љубазност, сад осећаше стидљивост и немир.

Вратисмо се у хотел. Она двојица, заузета својим пословима, журили су да их пре поласка сврше. Једва су приметили да се млада девојка много променила. А ја, ја сам био тако свестан да сам неразмишљено узнемирио спокојство њеног срца отварајући га поезији баш онда кад је ишла да прими на се најсветију али и најпрозаичнију обавезу, да осетих као неку врсту сажаљења и жалости. Зло које сам учинио нисам могао излечити, али сам га могао можда још увећати продужујући да се · шетам са овом младом девојком, за шта сам имао јаку, живу, скоро грешничку жељу, и због тога, учинивши огроман напор да се отмем љубазним позивима оца и брата, и илашљивим али честим молбама њихове сапутнице, ја се растадох од њих, захваливши им најпре на. дочеку. Мало после тога они отпутоваше. Ја остадох у Аости живо осећајући усред ове масе света неку усамљеност, и са ерцем пуним туге, коју ћу само јачати идући на оно исто место где смо оно јутро под храстовима седели.

Сутрадан, а и неколико идућих дана, непрестано

2