Srpski književni glasnik

Зи ПРИНЦ а ров

СОВАНЕССКА ЈИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХ[, БРОЈ 2. — 16 јул, 1908.

БЕОГРАДСКА ДЕЦА.

„Једва могу да седим од умора, а хоћу да пишгм. радије бих легла, али се бојим да ће ме оставити инспирација. Ја управо и незнам шта је то ин-спи-ра-ци-ја, него слутим да је то она. Шта хоћу да пишем» Одређено незнам шта, а у ствари свашта — нагомилало се тога. Коме хоћу да пишем2 Теби! Али кад би погрешила натпис, или би се ове хартије изгубиле, могло би поднети, да буде упућено ма коме, коме првом падне шака, само да је писмен, од прилике као и ми, ја, ти, тетка, браца, итд., наш круг! А он2 запитаћеш. Свеједно би ми било да баш прочита и он све што ће вечерас од моје руке пасти на ову хартију, све што ће искрено, незадржано, нестезано, рецимо слободно и тачно, изићи из моје главе. Пази добро, не кажем да би ми било мило, или да би ми било криво, да он прочита ове записке, што ће сад потећи као бујица. Рекох: свеједно ми је. Јер једино и силно осећање које ме овога часа прожима то је: је т' еп Псће! и према себи и према осталима.

Ти, драга Лело, ниси глупа, управо умеш дубоко мислити, али досетљива ниси. Имам на милијуне доказа

6