Srpski književni glasnik

.

82 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

о твојој безграничној неивности.. Ти си се некад досетила не би да сам овога часа диаз! пијана.

Да, Лелице, непорочнице, ја се једва држим од сусталости, узрујаности и пића. Пила сам много шампањцда, — колико је доста да стигнем на домак пијанства. Још мало па бих прешла границе, а онда, право ти кажем, гнушала бих се сама себе и не би изишло ово што ће изићи. Овако уживам, јер, као што знаш, уопште, велико је уживање ићи путем порока, па се зауставити и тргнути у његовој близини... Ти то не знаш» Као да те чујем где кажеш: „Не разумем ја то“. — А да шта је друго молим те, кокетовање, флертовање, ковитлање у загрлају каваљера при игранци, читање раздражљивих лектира, посматрање раздражљивих слика и тако даље, — шта је но допримицање тако званом пороку! Ја сам дакле данас, сем осталога, окушала и нов спорт у томе, пила сам „сос велика мера“.

(Ох, да знаш кака ми нежна топлина испуња груди, како се осећам лака, како је већ сад нестало дремљивости! Силни утисци данашњега дана просто дрече, хоће да излазе и на хартију се утврде, а поврх свега, понављам, прожета сам неограниченом искреношћу, дакле у јединственом ЗУШтппшпо-у. Зар не би била штета пропустити оваку згоду. Та колико сте ме пута ти, Мица, тетка и све остале и сви остали, наговарали да се једном решим, а напишем нешто, али кад будем у штимунгу. Ево ме у њему како никад нисам била, како се никад надала нисам. |

Најлепше је то што ни помишљала нисам на ово писање кад сам се мало час враћала кући. У опште, улазећи у кућу, никаквих мисли ни осећања имала нисам до једну једину неодољиву жељу да се што пре свучем и легнем. И мој благоверни, који ено у трпезарији чита новине и чека вечеру, зацело би се убезекнуо од чуда, да му нешто суне па да сврати овамо у моју спаваћу собу и да ме затече с пером у руци» Јер сам му рекла да јести не могу, да сам мртва сана. Збиља шта би помислио да ме овако затечег Ваљда што и сваки муж