Srpski književni glasnik

86 Српски Књижевни Гласник.

сувише напрегнути живци. То је стара ствар, старо искуство свачије да се човек, најбоље проведе кад има разлога да то најмање очекује. Али биће да и судбина има своју реч и у томе. Ти знаш колико сам ја наклоњена томе веровању, а вечерас баш некако пливам у мистичним струјама. По свој прилици у низу дана који су нам одбројани, судбина одабере и одреди оне у којима ћемо се ми осећати срећни. Свеједно је какав ће бити узрок те наше среће, да ли ће он по важности својој бити у складу са последицама, да ли ће, по мерилу људском, моћи и изгледати као родитељ среће. Све је то ништа. Главно је да смо ми задовољни.

Рекох ти да имају дане одређене, а сад се сетих бројаница нашег старог вероучитеља, — онога старца знаш седе браде и светитељског лица, који је неко време замењивао нашег младог елегантног попур Сећаш ли се како нам је старац с досадом објашњавао досадне и неразумљиве ствари, а док је вршио тај свој главни посао, он је у исто време радио и нешто споредно, пребирао је своје дугачке бројанице. Ја га нисам слушала, али сам пажљиво посматрала шта раде његови сухи прсти, дакле, мени је његов главни посао бивао споредним и обратно, узгред буди речено, тако сам схватала и све своје тако зване дужности. Лагано, равномерно, спуштао је стари попа зрно по зрно, и она чињаху: цак, цак, цак. У дугачком низу црних зрна беше и неколико белих, од седефа, нешто крупнијих. Све ми се чини било их је свега шест, — на сваких десет црних дрвених по једно бело седефно. И кад би старчева два прста напипала седефно, несвесно би се задржала и с неком милоштом пипколила.

Јесам ли ја на ствари» Нисам. Све једнако на предговору. А сад је већ крајње време.

Дакле, мила Лелице, слушај, — управо читај.

Освануо је јесењи дан ведар и хладан, али без ветра. Пред кућом чекаху већ кола. На први поглед видим да су коњи добри, кола чиста, кочијаш трезан, обријан и прилично одевен. То ме сместа одобровољи.