Srpski književni glasnik

92 Српски Књижевни Гласник.

својој вољи и ћуди, по својим појмовима, једном речју као уметник! јер се чињенице не деле, од природе, на историјске и неисторијске. Уосталом једна чињеница је нешто преко мере сложено. Хоће ли историчар представљати чињенице у њиховој! сложености 2 Не, то је немогуће. Он ће их представљати лишене већине особитих околности које их сачињавају, према томе окрњене, осакаћене, друкчије но што су биле. Што се тиче односа чињеница између себе, да и не говоримо о том. Ако су какву чињеницу звану историјску произвеле, што је могуће, једна или више чињеница неисторијских и, као таквих, непознатих, како ће, молим вас, историчар да забележи везу ових чињеница између себе2 И ја претпостављам у свему овоме што кажем, господине Бонаре, да историк има пред очима сигурна сведочанства, доку ствари он поклања своје поверење овом или оном сведоку једино према својим осећањима. Историја није наука, то је уметност и у њој се успева само помоћу маште.

Г. Желис подсећа ме у овом тренутку на некаквог младог лудака кога сам чуо једног извесног дана где бенета којешта у Луксенбуршкој градини, испод кипа Маргарите Наварске. И ево где се на једној окуци разговора ми сударамо лице у лице с Валтером Скотом, који моме младоме презривку изгледа старовремен, трубадур и „оклепан“. То су његови сопствени изрази.

-— Али, рекох ја, падајући у ватру у одбрану дивног оца Луцијина и лепе моме из Перта, цела прошлост живи у његовим ванредним романима; то је историја, то је епопеја!

— То је старудијарство, одговара ми Желис.

И бисте ли веровали да ми то безумно дерле тврди да човек, макар како био учен, не може тачно замислити како су људи живели пре пет или десет столећа, пошто тек с великом муком замишља од прилике какви су били пре десет или петнаест година» Историјски спев, историјски роман, историјско сликарство за њ су радови грозно лажни!