Srpski književni glasnik

Злочин СилвеЕстРА БОНАРА. 93

— И свима уметностима, додаје он, уметник слика једино своју душу; његозо дело, макар какав му био костим, његов је савременик по духу. Чему се ми дивимо у Божансшвеној Комедији, ако не великој души Дантовојг и шта нам мрамори Микел-Анцелови представљају изванредно, ако не самог Микел-Анцела2 Кад је човек уметник, он даје свој сопствени живот оном што ствара или иначе деље марионете и облачи лутке.

Колико пародокса и безобзирности! али ја не мрзим смелости код млада човека. Желис устаје и седа; ја знам добро о чем он непрестано мисли и кога чека. Ето га на где ми говори о хиљаду и пег стотина динара зараде, којима ваља додати један мали наслеђени доходак од две хиљаде динара. Ја нисам глуп да не разумем његове исповести. Ја знам добро да ми он прича своје рачуне како бих ја знао да је то човек осигуран, сређен, смештен, с дохоцима, једном речју: способан за женидбу. С. д. 1. 4. као што кажу геометричари.

Он је устајао и седео двадесет пута. Он устаје двадесет и први пут и, како није видео Јованку, одлази ожалошћен.

Чим је отишао, Јованка улази у град књига тобож да види како је Ханибал. Она је ожалошћена и плачним гласом зове свога штићеника да му да млека. Погле ово сневесељено лице, Бонаре! Тиранине, гледај своје дело. Ти си их држао раздвојене, али они имају исто лице, и ти видиш, по сличном изразу њихових црта, да су они удружени мишљу. Касандро, буди срећан! Бартоло, весели се! Што вам је бити тутор! Видите ли је, на коленима на ћилиму и с главом Ханибаловом у рукама.

Јест! милуј ту глупу животињу! жали је! јецај над њом! Знамо ми, мала подмуклице, куд иду ваши уздаси и шта је узрок вашим жалопојкама.

Ја посматрам дуго ту слику; затим, пошто сам бацио један поглед на своју библиотеку, кажем:

— Јованка, све ове књиге досађују ми; ми ћемо их продати.