Srpski književni glasnik

94 Српски Књижевни Гласник 20 септембра.

Свршено је: они су верени. Желис који је сироче, као што јеи Јованка сироче, запросио ми је њену руку преко једног од својих професора, мога колеге, високо цењенога са своје учености и свога карактера. Али какав љубавни гласоноша, праведно небо! Медвед, не медвед пиренејски, већ медвед кабинетски, и ова друга врста је далеко сверепија него прва.

—- С правом или без права (без права, по мени) Желису није стало до мираза; он узима вашу пупилу у кошуљи. Реците: да, и ствар је свршена. Журите се, желео бих да вам покажем два-три доста занимљива тантуза лотриншка и за која ви не знате, сигуран сам.

То је дословно како ми је он рекао. Ја му одговорих да ћу припитати Јованку и не с малим задовољством изјавих му да моја пупила има мираз.

Мираз, ево га! То је моја библиотека. Анри и Јованка су на хиљаду миља далеко да у то слуте, и то је. истина да ме људи обично држе за богатијег него што сам. Ја изгледам на каквог старог тврдицу. То је нема збора изглед који је врло лажљив, и који ми је донео много уважења. Нема никаквог човека кога свет поштује колико каког богатог цицију.

Ја сам припитао Јованку, али зар ми је требало да саслушам њен одговор да бих га чуо! Свршено је! они су верени.

Не приличи ни мом карактеру ни мом лику да вребам ово двоје младих људи како бих после забележио њихове речи и њихове покрете. Моџ те гапреге. То је реч лепих љубави. Ја знам своју дужност: она се састоји у томе да поштујем тајну ове невине душе над којом бдим. Нека се деца воле! Ништа од њихових дугих излива, ништа од њихових безазлених несмотрености неће забележити у овој свесци стари тутор чија власт би блага и траја тако мало!

Уосталом, ја нисам скрстио руке, и, ако они имају своја посла, ја имам своја. Ја спремам сам каталог своје