Srpski književni glasnik

#

Злочин СилвестРА БОНАРА. 95

библиотеке за јавну продају. То је посао који ме ожалошћава и забавља у исти мах. Ја га радим можда мало подуже но што треба, и прелиставам ове примерке тако блиско познате мојој мисли, мојој руци, мојим очима, више но што је потребно и корисно. То је растанак, а од увек је било у природи човековој да отеже растанке.

Ову дебелу свеску која ми је толико послужила од пре тридесет година, зар могу да оставим без пажње коју човек дугује добром слузи2 А ову, која ме је окрепила својом здравом доктрином, зар не треба да поздравим последњи пут, као учитеља2 Али сваки пут кад наиђем на какву свеску која ме је навела на грешку, која ме је намучила својим лажним датумима, празнинама и лагаријама и другим напастима за археолога:

— Одлази! кажем јој ја с грком радошћу, одлази! варалицо, издајицо, лажни сведоче, бежи далеко од мене, оаде гето, и нека би, неправедно засут златом, захваљујући своме незаслуженом гласу и својој лепој сафијанској опреми, ушла у орман каког банкара љубитеља ретких књига, кога нећеш моћи обманути као што си мене обманула, пошто те он неће никад читати.

Ја сам остављао на страну, да их чувам вечито, књиге које су ми дате за успомену. Кад сам спустио у тај ред рукопис Злашне легенде, ја га умало не пољубих, за успомену на госпођу Трепов, која је остала захвалном у пркос свога уздигнућа и свога богатства, и која је, да би ми се показала обавезном, постала мојом добротворком. Ја сам имао дакле једну ограду. То је учинило да паднем у злочин. Искушења би ме спопадала преко ноћ; у прозорје, она би постајала неодољивим. Тада, док је још све спавало у кући, ја бих се дизао и крадом излазио из своје собе.

Господари мрака, ноћна привиђења, ако сте ме, заоставши код мене после петлове песме, видели тада где се прикрадам на врх прстију у град књига, ви извесно нисте узвикнули, као госпођа Трепов у Неапољу: „Овај старац има добра леђа“. Ја бих ушао; Ханибал, са зако-