Srpski književni glasnik

98 Српски Књижевни Гласник.

је соба детиња. Јованка и Анри станују у њој кад дођу, два пута годишње.

Мали Силвестар имао је тамо своју колевку. То је било лепо дете, али је био врло бледуњаво. Кад би се играо по трави, мајка би га пратила неспокојним погледом и сваког часа би остављала иглу да га узме на крило. Јадни малишан није волео да заспи. Говорио је да је кад спава одлазио далеко, здраво далеко, где је било црно и где је гледао ствари које су га, плашиле и које није хтео више да види.

Овда би ме његова мајка зовнула, и ја бих сео крај његове колевке: он би узео један од мојих прстију у своју топлу и суву ручицу и рекао би ми:

— Куме, треба да ми причаш какву причу.

Ја бих му причао сваковрсне приче, и сн би их слушао озбиљно. Све су га занимале, али је нарочито једна задивљавала његову малу душу: То је била Глава птица. Кад бих свршио, он би ми рекао:

— Још! још!

Ја бих почињао наново, и његова бледа и жилама ишарана главица пала би на узглавље.

Лекар је одговарао на сва наша питања:

— Он нема ништа страшно!

Не! Мали Силвестар није имао ништа страшно. Једне вечери лањске године, његов ме отац зовну:

— Ходите, рече ми он; маломе је горе.

Ја приђох колевци крај које је стајала мајка, непомична, прикована свима силама своје душе.

Мали Силвестар окрете полако к мени своје зенице које су се пеле под његове трепавице и нису хтеле више да се спусте.

— Куме, рече ми, не треба ми више причати приче!

Јадна Јованка, јадна мајка!

Ја сам сувише стар да бих био врло болећ, али је, заиста, смрт једнога детета једна болна тајна.

Данас, отац и мајка вратили су се на шест недеља под кров старчев. Ево их где се враћају из шуме руку