Srpski književni glasnik

СУДБИНА:

Осјећам, гдје се одваја од мене,

Од душе моје, сваки дан по дио,

И тихо, болно прелази у сјене,

Да спомиње се да је некад био. Осјећам, гдје ми сваким даном сахне По један цвијет сасред душе опо, И чекам кад ће задњи пут да дахне, Очајним дахом један живот проп'о.

Не дишем више твојом душом, свјете, Радости ситне твоје нису за ме, Заблуде више нису мени свете,

Нити се бојим ја зала и таме,

Већ тупи бол ми и осмјех горак Хладноћом тешком стално душу муче, И злобно прате сваки даљи корак, Који ме некуд изван тебе вуче.

Јесам ли кривац, што је нека сила, Чудна и тајна, коју само слутим,

Над мојом судбом кобна крила свила, Те сву тежину страшне клетве ћутим, Да ми се душа отима и тежи

Нечему силном, што је вуче себи, Одакле срећа и спокојство бјежи, Гдје људско срце издржало не би»