Srpski književni glasnik

_ Јесам ли кривац, што ме судба нагна,

Да дрско вирим, гдје не см'јем да гледам И што ме злобно из људи изагна, Незнаној моћи да се посве предам, |

Да будем слуга код олтара боли,

Жртву да палим, што је младост стекла. — Цијели живот, што се толко воли Да с болом вршим што је судба рекла

Умире живот, што га досад живих И с њиме свијет са сластима свима, „Нестаје свега, чем се досад дивих

И што се досад мога срца прима; Умире живот, тек што сам га позно, И с њиме трну осјећаји, чежње,

(О, ја сам већ своју судбу дозн'о

И покорно јој испуњавам тежње.

Јово ВАРАГИЋ,