Srpski književni glasnik

О ИНСЦЕНИСАЊУ ШЕКСПИРОВИХ КОМАДА.

Основна је мисао Г. Савића да Шекспирове комаде ваља играти онакве какви су, а то значи не дотеривати их и не прекидати их паузама. Пошто је то немогућно на данашњој позорници, то се он бори и врло страсно, као сваки добар Србин, и са врло ученим филозофскоестетичким арсеналом, као сваки добар Немац, за то, да се вратемо тако званој Јелисаветиној позорници, на каквој су представљани Шекспирови комади онда кад их је он писао. Г. Савић налази да би ову реформу вредело предузети не само ради Шекспира, који је сам собом довољан, јер је без краја и конца, како каже Гете, него да би отуд, у опште, било великих користи по дизање глумачке уметности, не рачунајући уз то, што би Јелисаветина или Шекспирова позорница омогућила представљање комада који нису од њега, али су на његов начин. Чак, при крају своје књиге, Г. Савић, не упуштајући се, на жалост, дубље у ствар, тврди, да би та позорница подносила и за све комаде, па и за оне најмодернијих писаца.

Г. Савић доказује да, у случају да се његов савет прими, не бисмо имали шта жалити за данашњом позорницом, која је, развивши се из старог талијанског позо-

' Поводом књиге Јоце Савића: О циљу драме, драматуршка

расматрања о реформи сцене, нарочито е обзиром на Шекеспирову позорницу У Минхепу. (Гог де“ Ађзгећ! аег ПОПуатаз, дгата гееће Вејгасћеипесеп бђег дте Кејогт Чег Усепе патеп Шећ ја Наођиск аш

Че 5ћакезреатеђи пе та Мипећеп — Мппећеп, 1908).