Srpski književni glasnik

ПР о МУ а + РБ ЕЊУ ~ Р = М

ДИВ РИУ РО “ 4“

пр

Це ПРУ Р

| Ју Х .

О инсценисаАЊУ ШЕКСПИРОВИХ КОМАДА. 107

ставама, ни чинова нема свуда, а у фолио издања унели су их, како су умели, доцнији издавачи,

На оваквој позорници, за коју је сам Шекспир, жалећи се, рекао да личи на дрвено О (у прологу Хенрика У), могли су се играти његови комади интегрално док је он живео, ако се већ и тада није понешто прескакало, да се представа не би отегла. После његове смрти, на кратко време, овладало је у Енглеској опште мишљење, да се за представљање ти комади морају удешавати. У том се за време ресторације Карла П[ променило и уређење позорнице по француском утицају.

Тиме почиње онај огромни низ прерађивача од Драјдна, Тета (овај је измислио љубавне односе између Едгара и Корделије и избацио луду у Лиру), Девенанта (увео кор од педесет вештице у Магбету), Сибера, Кроуна, Герика (до њега се рачуна шесет и осам прерада и четрдесет и пет прерађивача), Шредера, Далберга (овај је помешао Јулша Цезара и Корполана), Гете-а, Шилера, Шрајфогела, Лаубе-а, Дајнхардштајна, Тика, Дингелштета, Ехелхајзера, Девријена, Килијана, Дисиса, Алфреда де Вињи, Ж. Санда, П. Мериса, де Лакроа, Лежандра, и тако даље, и тако даље, који ни дан дањи није завршен свакојаким драматурзима, редитељима и глумцима, по каткад анонимним. Јер су чудне слободе, које скоро сваки присваја са мртвим Шекспиром, према условима „којима се он мора потчинити, пошто се, као у песник у опште, тек случајно јавља у историји позоришта“, како каже Гете. Главни стуб ваљада свих драмских репертоара на свету, Шекспир, могло би се готово рећи, сам изазива ове операције, које ни у кога другога драматичара нису постале толико по себи разумљиве, ни кад су очевидно штетне.

Скраћујући и везујући, прерађивачи, наравно, западају у невољу, да саставке Сами начине. Како то по неки пут изгледа, довољан је пример никог мањег до Гете-а. Г. Савић устаје са великом храброшћу против Гете-а, шта више оглашава га за подстрекача, јер тако висок