Srpski književni glasnik

108 Српски Књижевни Гласник. ауторитет заклања све остале на томе послу, које Г. Савић, мало неозбиљним тоном, означава колективним надимком „Др“, ма да је и под његовом режијом, на минхенској реформној позорници, подигнутој баш због интегралног представљања Шекспира, од кога јој је дошло и име, било прерада место оригиналног текста. Једну такву, Холтајева три чина из комедије Много вике ни зашто, десило се случајно, да сам и сам гледао.

Гете заиста има да одговара за кривицу, најпре с тога што није успео. Мођ]еззе ођисе. Њему се учинило, спремајући Ромеа и Јулију за своје вајмарско позориште, да уводне сцене о завади Монтеги и Капулета ваља заменити, а морајући, разуме се, попунити ту празнину, написао је сам једну сцену, у којој слуге у кући Јулилијиног оца, палећи лампе и вешајући венце за игранку, певају, за наше обавештење, једну песму, каква би се од прилике могла наћи код нас у Добрили и Миленку. Гете је полазио отуд, да позорница није простор достојан Шекспировог генија, она га скучава својим границама. Уз то Шекспир не узима, као други песници, до: гађаје да их обрађује, него постави једну идеју и за њу повеже свет и универзум. Дакле утврдите која му је та идеја, истакните је што јаче, одбаците све друго из комада, концентришите га, па ћете учинити добро и Шек спиру и публици. У Ромео и Јулији комичне фигуре Меркуција и дојкиње, кваре, управо уништавају трагични садржај сасвим. Они су нам несносни, као лакрдијаши у интермецима, кад се гледа на економију комада. Ви се сећате, како у трећој сцени првом чина Капулетовица прекида бапска преклапања дојкињина, а како опет, Ромео у идућој сцени, моли Меркуција да прекине ону чувену причу о Краљици Маб, јер, вели му, говори којешта.

Како би се Шекспир понашао, да је жив видео овакву своју трагедију, питање је, али је Гете сасвим либерално „што каже ином, својим потврдио чином“. Он је не само допуштао, да се његов шекспирски комад (са расцепканом радњом) /ец прерађује за позориште, кад