Srpski književni glasnik

ПРИ

А

ои У

+:

(О инсценисању ШЕКСПИРОВИХ КОМАДА. 109

је дошло до представе, него је и сам то покушавао. А позната су и Шилерова натезања са Фијеском (који сад цео траје шест сахата у Бургтеатру или се дели на два вечера), Валеншшајном и Дон Карлосом, да их за позорницу удеси, и његово инсценисање Гетеовог 22:

монша и Лесинговог Нашана. Свој чланак о Шекспиру

као позоришном песнику, Гете завршује тиме, да би Шекспир био потиснут из немачког позоришта, кад би преовладало мишљење, које се већ раније било јавило, да се ни једна јота из његовог дела не сме изоставити.

То мишљење, које је за Гете-а бесмислица, изнео је Тик. Баш оно, што је Гете-у изгледало немогућно, да се од неког данас може тражити, да се лиши илузије, оних ефеката природности, до којих смо ми дошли, усавршавањем позоришне машинерије, перспективом, костимима, реквизитама, па да се задовољи примитивном позорницом Јелисаветином која апелује на фантазију гледаоца — Тику је било не само могућно него и потребно.

Из оног описа те позорнице, који сам, мислим, дао у довољној мери, да се може пратити ово даље, излази, да је Шекспир у свом лету кроз време и простор био ограничен једва оном стражњом позорницом и балконом над њом, предња му није задавала ни толико бриге. Наша машинерија, још савршенија од оне у Гетеово доба, није у стању да га стигне, али најзад нека се то и може (на пример обртном позорницом), ипак те сцене, по неки пут кратке, да краће не могу бити, кад су честе, умарају самим тим. Не остаје нам дакле ништа друго него да се вратимо у детињасте почетке театра (као што каже Гете), ако нећемо оне сцене брисати и спајати. Полазећи од аксиоме, да није слободно ампутирати Шекспира за љубав техничког развитка наше позорнице, који је у осталом сумњив, бар како мисли Г. Савић, има се бирати између овога двога: или га не играти, или удесити позорницу према њему. Такву позорницу, према скици де Витовој о театру код Лабуда око 1596 године у Лондону, конструисао је Тик — на хартији у својој новели Млади сшо-