Srpski književni glasnik

; | „ . Г

(О инсценисању ШекСгГ иРОВИХ комада. 111

Тикову мисао прихватио је Имерман и нешто изменио. Он је узео чак исти комад. Та остварена диселдорфска дилетантска позорница разликује се од оне замишљене Тикове, према којој је публика седела у фронту, као што ми данас седимо, тиме што је омогућио гледаоцима да гледају са три стране на позорницу. Са четврте већ није могао. На тај начин дешава се радња тако рећи међу гледаоцима, као у Шекспирово доба, каже Имерман, и тиме је јако задовољан. Позаднину те предње позорнице, која код њега није предња, него једина, или велика, затворио је једним дрвеним зидом, кроз који се могло улазити. Такав је један зид и фасада двора, на пример, пред којом се збива, као што знате, сва радња у Едипу. Тај стражњи мањи део одредио је Имерман за промену декорација. На тај начин он је могао допустити себи декоративни раскош илирског приморја у Како год хоћеше.

На овој истој комедији, као на белом зецу у хирургији, начињен је, у Диселдорфу, пре годину две, још новији проналазак. Он је сасвим прост: нити има промене у опште, нити оне завесе у среди, која чим ступи у своје дужности, ода ствар. Сва су места, где се дешавају разни призори, потрпана у једно, па то једно подељено на двоје: лева је страна херцегова, десна графичина. Њихове баште везују степенице. У дну су обала и улица.

Имермановом трагом трајно није пошло ни једно позориште; на против, истицањем Мајнингенаца, пробудила се утакмица у што вернијем карактерисању времена у комаду декорацијама, оделом и реквизитима, што је у позоришту херцега Ђорђа, уз то, било сјајно и богато. Реакција је потекла тек од Рудолфа Жене 1887 године. Он је управо подстрекач тако зване Шекспирове позорнице, — иако је сам нашао разлога да се чини невешт о њу, кад је прерадио Љубавне муке узаман — која је почела фукционисати у оба дворска минхенска позоришта 1889 године. Њу је начинио покретно на обичној дота-