Srpski književni glasnik

114 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

где би се налазио тај општи дух народа, ако не у духу појединих чланова народа» Оно што називамо духом народа, у ствари, био би, опет, само дух појединаца. Тако изгледа, али тако није у истини. Духа народа има; и он постоји сем онога апстрахованог, као нешто засебно и од њега различно. Како тај, прави, колективни дух народа да представимо себи, то се, можда, најбоље може показати једним поређењем. Свак, ко је био где, где се искупи велика множина људи, и где једно тиска и гура друго, зна како се догађа да га креће и носи гомила у којој је; једно опште кретање носи све, а нико не зна да би томе кретању што доприносио. Откуда произлази то кретање» Очевидно из оних многих несвесних покрета појединаца који чине гомилу; оно је општа резултанта њихова, и сваки појединац њој доприноси, и ако тога није свестан, као што је и општи покрет независан од њега. Тако је исто и с духом народа. И он произлази из духа појединаца, али он није само израз онога што је народу опште и заједничко, него произлази из утицаја што их једни духови врше на друге, и нешто је независно и засебно. У чему се тај дух народа јавља, то су велике творевине његове као што је језик, као што су обичаји, веровања, умолворине народне и друго.

Тај дух народни износио је ЈЉубиша у својим приповеткама. Може се, истина, рећи да су обичаје народне, веровања његова, и друго, описивали и други приповедачи српски, Јанко Веселиновић, на пример, у Сељанци. Али и ако је то тако, они су их износили само спољно, више, тако да речемо, с обредне стране; како је на прелу, како у сватовима, шта се ради..., и друго; душу народну не видимо као што је видимо у приповеткама Љубишиним. И у томе је једна даља и нарочита заслуга његова као приповедача. Он нам, у приповеткама својим, описује ту општу, колективну душу народну; ону тајанственост њену, ону инстинктивну справу од невидовних моћи што је притискује, веровања у вештице и тенце: гатања, и друго. И ако се све то може наћи и у припо-