Srpski književni glasnik

Ст. М. ЉуБиша. 115 веткама других приповедача српских, ни у једнога од њих оно није изнесено како је. изнесено од њега.

М

То је, дакле, што је ЈЂубиша износио у својим приповеткама; живот народни, како се овај огледа у предањима, обичајима, и веровањима народним. Да видимо сад, како је он то износио, његов начин причања.

Приповетке своје радио је Љубиша, како нам он сам казује, по усменом казивању, како их је чуо причати у народу. Али и да нам он то није казивао, ми бисмо то опазили читајући их; оне чине на нас утисак као да их он није ни прерађивао много, него их изнео онако како их је чуо и забележио; изгледају нам као да их је он доиста само, како вели, „скупио, сложио и прегледао“, без даље своје обраде, осим колико је било потребно те да се оне у књигу сложе. Нама се чини као да немамо толико посла са књижевним приповедачем, колико, више, са скупљачем који је верно забележио оно што је чуо причати у народу. У ствари, ми имамо пред собом више но књижевна приповедача; имамо уметника, правог, ретког уметника, који се умео уклонити иза својег дела, уметника код којега видимо дело како га је створио, а не видимо посао како га је радио. Љубиша прича у народном духу, а нама се чини да народ сам на његова уста прича. МИ ко би помислио да је то само вешто имитовање, тај би се варао. Имитација се свакада позна; и код оних који највештије имитују опажа се да је све намештено и угађано. Љубиша не имитује; он прича у народном духу, и прича тако верно и истинито у томе духу, зато што тај дух живи и у њему самоме. То је оно што сам, одмах у почетку, рекао о њему да је националан и да је то што чини његово обележје као приповедача.

Приповетке ЈЉубишине, као што рекох, у свему личе на оне које народ прича. То се види у свему његову начину причања. У њега је све на широко; изла-