Srpski književni glasnik

116 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

гање, главни догађај, епизоде, диалози, све је у широком, епском стилу, онако како народ прича. И он, као и народни приповедач, не полаже много на композицију, на јединство у причању, не тражи да одвоји главно од спореднога, ни да је све архитектонски сређено; он уплиће епизоде, и задржава се на њима, и на другим појединостима, као да би оне биле главни предмет причању, тако да покадшто, главни догађај поред њих испусти из вида. Тако је, примера ради, у приповетци Поп Андровић, Нови Обилић, у којој су, без тешње везе са главним предметом причања, на дуго, испричане две епизоде о крвној освети; тако је у приповетци Скочидјевојка; а тако је и с причањем у Проклеши Кам.

Исто су тако карактеристични и његови диалози. Они се обично воде на широко, готово као у народној песми, док је причање, местимице, врло збијено, опет као у народном причању, које тако исто не полаже много на размере у појединостима.

Још боље се овај његов епски начин обраде' види на личностима у његовим приповеткама. Оне, каои у народној песми, не изгледају рађене, него, више, изгледају као даше. Изузев једнога Шћепана Малог, о којему је мислио да му ваља забележити све што се у спомену народном сачувало о њему, и којега он описује више заради историје но заради приповетке, он своје личности нигде не описује; он их просто уводи, и највише ако, и то изузетно, у две три речи помене како изгледају: „Кањош Мацедоновић, човјек ниска струка, али живи ћеперан, да би се на игли вртио“, —- то је све што нам казује о јунаку једне своје приповетке. Ево како овај, међутим, описује своје одело:

„Ја се сутрадан одјени доламом зеленом од кадифе, што сам лани у Дубровнику кројио; јечермом и доко-

! Реч обраде писаљком додалаа место пресрисане: причања. Тако исто реч: овај место: тај.

2 Писаљком додано: врло ретко.