Srpski književni glasnik

РУКА "-! ПЕРИ и о< 7 РЕН љ9А ПИ И УВ У Е „ А У

Ст. М. ЉуБиша. 117 љеницам у чистој срми, што сам љетос добавио из Скадра; припаши мач вуковац у сребрнијем плочама, што ми га је дјед у Шпанији куповао; а стави на главу челенку цариградску, а на челенци перо лабудово, скоро моје висине“. Исто тако, у другој приповетци, Скочидјевојка, описује и Ружу: „Висока струка, црне косе и очију, румена лица, изгледала је Ружа лијепа и прикладна“. Друго главно лице у тој приповетци, њенога вереника Стевана, не описује ни толико; 0 њему само казује да је био навршио шеснаесту годину и већ почео пасати мач. Остала лица, ни у овој, ни у другим својим приповеткама, не описује никако, ни главна, ни споредна. Нити је описан Поп Андровић, по којем се зове једна приповетка, ни Мијат, који је главно лице у другој, у приповетци ГЛроклеши Кам.

И како је са спољним описом, тако је и с унутарњом обрадом карактера у његових личности, он на њу не полаже много. И ако се не може рећи да оне у приповеткама његовим нису обрађене, оне су у њима споредне; што је у њима главно, то нису оне, него догађај; сам, оно о чему он прича, — опет као у народном причању. И као и у овоме, тако су у њима личности, све без разлике, опште типске, без нарочитог индивидуалисања. ЈЂуди су јунаци и разборити као Поп Андровић, простодушни и честити као Мијат, или препредени и лакоми као Друшко; жене радознале и говорљиве, као Поп-Њешкова попадија, девојке смерне, као Ружа, маћехе зле као Ружина маћеха Марија.

Такав је општи карактер његовог причања; такав је и у појединостима. У њега нигде нема описа, као год што га нема ни у народном причању. Као што сам, у ранијој једној политици, поменуо, народ се у причању никад не зауставља на спољној природи да је опише; он се задовољава да означи место на коме се што догодило,

' Писаљком додано јунакињу приповетке.

= ПЏисаљком додано: пили, управо, догађаји.